Srećan dečak, te ne tako srećni dani..

Mali Petar, s velikom glavom..Iako velikom, ona zapravo, nikad nije bila velika dovoljno da u nju stanu sve moje misli, sva moja shvatanja, neshvatanja, radoznalost, znatiželja. Istina,mnoga sećanja su, nažalost, izbledela, ali bar jedno će ostati netaknuto... To sećanje, to sećanje jeste moja nepregledna sreća, moja bežbriznost..

Detinjstvo su obeležili dragi ljudi, deca iz "kvarta", s kojom sam prošao svašta.. Praktično sve što se moglo proći.. Ipak, to nama nikada nije bilo SVE, uvek smo tražili, a i nalazili još nepregledno mnogo stvari koje možemo da radimo, stvari koje ćemo, bez ikakvog razmišljanja i raditi. 

Ja i ne želim da ljudi ovo čitaju, jer ne bi razumeli... Ne bi razumeli koliko smo zaista bili srećni. Naša sitna, ali složna družina za koju smo mislili da će uvek ostati takva.. Medjutim, kako smo rasli, tako se sjaj iz ociju sve vise gubio, a svako od nas polako je polazio svojim putem..  (Dalje)

Čestitamo

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.